Razgovor na srpskom, časovi konverzacije

Ovo je jezik kod kog sagovornika ima svuda, a vežbe nema nigde, i to iznenadi skoro svakoga ko se doselio. Srbija je puna ljudi koji govore srpski, ali čim se u vašoj rečenici čuje akcenat, sagovornik pređe na engleski. To nije neljubaznost nego suprotno: ljudi hoće da vam olakšaju i ponose se time što mogu. Isto radi i porodica. Partner, rodbina i kolege odgovaraju vam na engleskom jer im je brže i jer vide da se mučite, pa posle dve godine u zemlji imate stotine sati slušanja i skoro nijedan sat govorenja. Zato se ovo ne rešava samo od sebe, kako se obično očekuje. Broj prilika raste, a broj rečenica koje ste zaista izgovorili ostaje isti. Ljudi koji su ovde pet godina često razumeju vesti i pola šale za stolom, a i dalje ne umeju da zakažu pregled kod lekara bez pripreme, jer se to nikada nije uvežbalo naglas. Plaćeni sat ovde ne kupujete zbog ispravki nego zbog jedne prostije stvari: to je jedina soba u zemlji u kojoj niko neće da vas spasava. Profesor neće preći na engleski kad zastanete, neće dovršiti vašu rečenicu i neće se praviti da je razumeo kad nije. Čekat će. To je neprijatnih petnaest sekundi koje vam nijedan prijatelj neće ostaviti. Za ovo čas uživo ima jednu konkretnu prednost koja nema veze s tehnikom. Situacije kojih se plašite su fizičke: šalter, pijaca, čekaonica, majstor koji je došao u stan. Sat koji se drži za stolom u kafiću već je jedna takva situacija, jer za tim stolom postoji i konobar koji će vam se obratiti, a profesor je tu da vidi šta ste s tim uradili. Dogovorite bar svaki drugi termin negde napolju. Pošteno je reći i kome ovo ne treba. Ako ste tek počeli i još sastavljate rečenicu od nekoliko reči, razgovor od sat vremena je prerano i skupo; prvo vam treba gradivo. Ovo je za one koji razumeju i ćute. Na besplatnom prvom času recite odmah da ne želite da se prelazi na engleski, ni kad se zaglavite. Ako profesor posle pet minuta ipak pređe, to je odgovor.