Časovi srpskog i književnosti za srednjoškolce u Srbiji

Petnaestogodišnjak koji o filmu ume da priča pola sata zaglavi na dvadeset strana lektire, pa se kod kuće zaključi da ga to ne zanima. Retko je u tome stvar. Dobar deo onoga što se u srednjoj školi čita napisan je pre dvesta godina, rečima koje se više ne govore i redom reči kakav se više ne piše, a od đaka se traži mišljenje kao da je pred njim novinski tekst. Kad rečenica nije jasna, rasprava o delu ne može ni da počne, pa se uzme prepričan sadržaj sa interneta i tako se prođe godina bez ijedne pročitane strane. Zato posao ovde često i nije tumačenje. To je prvo čitanje naglas, jedna strana, uz zastajanje na svakoj reči koja je izašla iz upotrebe, dok se ne uhvati ritam. Posle toga tumačenje ide samo od sebe, jer tinejdžeri o onome što razumeju imaju i previše stavova. Najteže pada porodicama koje su se tek doselile. Dete koje je sa petnaest godina ušlo u srpsku školu treba da čita stari srpski dok mu savremeni još nije legao, a to su dva posla odjednom i bolje je to reći profesoru odmah nego otkriti u martu. Ako vaše dete lektiru čita bez muke a samo mu je dosadna, ovde nemate mnogo da dobijete. Profesor ne rešava volju. Provera za prvi čas, koji je besplatan: dajte najteži naslov sa spiska i tražite deset minuta rada na jednoj jedinoj strani. Odmah se vidi da li čovek ume da je razloži ili samo prepričava ono što ste i sami mogli da nađete.