Časovi nemačkog za srednju školu

Nemački je jezik kod kog težina ne raste postepeno, nego dođe odmah. Padeži, rod imenica i red reči stignu u prvoj godini i stignu zajedno, pa đak koji tada muku muči nije nužno loš u jeziku; on je na najstrmijem delu puta. Obrnuto važi isto: dete koje je početak prošlo lako, jer se oslonilo na reči slične engleskim, na zid nailazi kasnije, kad zavisne rečenice počnu da pomeraju glagol na kraj i kad više ne pomaže to što reč prepoznaje. Zato ocena iz prve godine slabo predviđa ono što sledi, a upravo se po njoj najčešće odlučuje o časovima. Ako ste uzeli profesora čim je stigla prva trojka, postoji šansa da ste platili godinu u kojoj bi se dete i samo iskobeljalo, a da će vam pomoć zaista trebati u trećoj, kad novca i volje više nema. Poštenije merilo je jednostavno i ne košta ništa. Uzmite bilo koji tekst iz udžbenika i tražite od deteta da naglas kaže zašto je glagol baš tu gde jeste. Ko to ume, ima sistem u glavi i proći će i kroz teži deo. Ko odgovori da mu tako zvuči, oslanja se na sluh, i to je trenutak kad čas zaista vredi, bez obzira na ocenu. Čas uživo ovde nosi jednu konkretnu prednost. Red reči se ne objašnjava, nego pokazuje: rečenica se napiše, pa se delovi premeštaju rukom dok se ne vidi šta se menja. To ide brže preko stola nego bilo kako drugačije. Prvi čas je besplatan. Potrošite ga na tu proveru, a ne na plan gradiva.